60. godišnjica Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima

Pre 60.godina, 14.decembra 1960. Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je Deklaraciju o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima, poznatija pod oznakom pod kojom je zavedena u međunarodnom pravu, kao Rezolucija 1514 XV.

Usvajanje ove rezolucije usledilo je posle poziva na pobunu koji su uputile zemlje željne slobode i pravde, a koje su se posle iskoraka u Bandungu dodatno ujedinile u delovanju protiv nehumanog kolonijalnog sistema koji je i dalje vladao u pojedinim delovima sveta, tlačeći, čineći nepravde i uskraćujući slobode, suprotno načelima utvrđenim u Povelji Ujedinjenih nacija.

Ova rezolucija imala je odjeka i na oslobodilačku borbu naroda Azije i Afrike, među kojima i na oslobodilački rat koji se vodio u Alžiru, odakle su, u udobne salone Palate Ujedinjenih nacija u Njujorku, svakodnevno stizale vesti o zločinima kolonijalnih vlasti i herojskim delima alžirskog naroda u njegovoj borbi protiv kolonijalizma i rešenosti da ga iskoreni.

Demonstracije u Alžiru, na koje su Alžirci masovno izašli 11. decembra 1960, dakle, samo nekoliko dana pre usvajanja ove rezolucije, kako bi prkoseći bajonetima kolonijalne vojske, glasno i jasno digli svoj glas protiv represije i izrazili svoju volju za slobodom i za nezavisnošću, doprinele su, nesumnjivo, da oni koji bi inače glasali protiv nje promene svoj stav i da se deklaraciji obezbedi najšira podrška.

Ova rezolucija utvrdila je opšta načela i postavila pravne temelje za ukidanje kolonijalnog sistema vlasti. Ujedinjenim nacijama poslužila je kao pravni okvir za dekolonizaciju teritorija u Africi i Aziji koje su bile pod upravom kolonijalnih sila (Gvineja Bisau i Zelenortska ostrva, Angola, Mozambik, Zimbabve (bivša Rodezija), Namibija, Istočni Timor, Papuazija Nova Gvineja, Belize…) koja je sprovedena pod snažnim delovanjem i moralnim pritiskom većine naroda okupljenih u Pokretu nesvrstanih zemalja, čiji su svetionici bili Alžir i Beograd.

Deklaracijom o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima prepoznato je takođe, da uskraćivanje prava na samoopredeljenje narodima i kolonijalnim teritorijama, predstavlja izvor napetosti koji ugrožava međunarodni mir i bezbednost.

Svesne ovakvog stanja stvari, Ujedinjene nacije nastavljaju da se bave pitanjem dekolonizacije u Komisiji za specijalna politička pitanja (četvrta komisija) Generalne skupštine.

Upravo iz tog istog razloga, predmeti vezani za pitanje dekolonizacije upućuju se i dandanas posebnom odboru zaduženom za primenu Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima (Odbor 24), koji je osnovan 1961. 

Sve ovo govori da je dekolonizacija i dalje jedan od ciljeva Ujedinjenih nacija, uprkos pokušajima da se ova deklaracija liši svoje suštine, u čemu su uglavnom prednjačile bivše kolonijalne sile, uz šačicu političara i pseudo-intelektualaca iz zemalja sa novostečenom nezavisnošću, koji su im se neočekivano pridružili i koji verovatno, ili pate od « kompleksa kolonizovanog » kako je to ustanovio Frantz Fanon, ili su potaknuti ličnim interesima, koji su u suprotnosti sa interesima njihovih zemalja.   

Međutim, valja reći da čovečanstvo, ni šezdest godina kasnije, nije uspelo da iskoreni kolonijalni sistem u potpunosti niti da privede kraju ovaj čin iskupljenja.

Neke sile danas nastoje da prioritete u svetskim pitanjima određuju isključivo na osnovu svojih niskih merkantilnih interesa i hegemonističkih ambicija, i da žigošu deklaraciju kao prevaziđenu. Iza toga se ipak ne može sakriti želja da se nastavi sa praksom iz minulih kolonijalnih vremena u nešto razrađenijem, globalnijem i integrisanijem obličju.

Naime, teritorije koje su Ujedinjene nacije upisale kao nesamoupravne i čiji bi konačni status trebalo da bude definisan upravo primenom rezolucije 1514 XV, doživele su da proces njihove dekolonizacije bude osujećen iz razloga što su se okupatorske kolonijalne sile oglušile o svoje odgovornosti, i zbog nečinjenja institucija Ujedinjenih nacija.

Zapadna Sahara, nesamoupravna teritorija koja je 1963. upisana kao takva od strane Ujedinjenih nacija i koja je 1991. bila predmet plana kojim je bilo predviđeno da se narodu Zapadne Sahare omogući da ostvari svoje pravo na samoopredeljenje i nezavisnost,  u skladu sa rezolucijom 1514 XV, predstavlja najdrastičniji primer izdaje slova i duha Povelje Ujedinjenih nacija.

Već više od četrdeset godina, narod Zapadne Sahare čeka da Organizacija Ujedinjenih nacija i njegov Savet bezbednosti preuzmu svoje odgovornosti i organizovanjem plebiscita o samoopredeljenju, u skladu da Deklaracijom o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima, sprovedu sopstvene odluke o ovoj teritoriji, poslednjoj afričkoj koloniji.

Ovom rezolucijom predviđeni su pravni modaliteti i načini koji zemljama pod kolonijalnom vlašću obezbeđuju put do suvereniteta. Pokušaji da se taj put zaobiđe, korišćenjem protokolarnih smicalica, kao što je otvaranje fiktivnih konzulata, promenama u ljudskoj komponenti ili pljačkom prirodnih resusrsa tih teritorija, neizbežno će se razbiti o bedem međunarodnog prava, jedinog bastiona odbrane najslabijih od svetskih sila.

Jasno je da se međunarodno priznanje suvereniteta ne  dekretuje putem izjava na društvenim mrežama niti o istom odlučuju lobiji ma koliko bili uticajni, već proizilazi iz volje naroda i potvrđuje se primenom normi međunarodnog prava.

Uzaludno je dakle, razmetati se suverenitetom kolonijalnih naroda i teritorija kao predmeta cenjkanja oko zona uticaja i dominacije što podseća na sramne pregovore vođene na Berlinskoj konferenciji iz 1885.koje je istorija osudila.  

Uostalom, legitimno je dovesti u pitanje kredibilitet pojedinih država i intelektualaca, koji se, uz neke medije, u čiju se nezavisnost može posumnjati, izdaju za branitelje ljudskih prava, demokratije i sloboda, dok istovremeno u tišini posmatraju, ili čak bivaju i saučesnici kada je reč o opstanku kolonijalizma u ovom delu Afrike.

Pravo na slobodu i na samoopredeljenje, kao neotuđivo pravo proisteklo iz ljudskih prava, i dalje će biti predmet stalne brige čovečanstva i tema goruće aktuelnosti. 

Ova šezdeseta godišnjica Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim zemljama i narodima trebalo bi da bude poziv i podstrek međunarodnoj zajednici i silama sveta da obnove zavet odanosti temeljnim načelima Povelje Ujedinjenih nacija, i okončaju proces dekolonizacije zacrtan u rezoluciji 1514 XV, kao jedinom načinu da se čovečanstvo poštedi užasa oružanih sukoba, nepravdi i represije a svim ljudima pruži prilika da žive u miru, blagostanju i harmoniji.

Abdelhamid Šebšub,

Ambasador Alžira u Beogradu

Comments are closed.

Copyright Ambassade d'Algérie en Serbie 2015 • Tous droits réservés